Postoji u nas, u ova čudna moderna doba, čitava rasa ženskih jedinki koje sebe zadovoljno i prezadovoljno, blaženo - ushićeno , nazivaju književnicama i, kako bi omladina rekla, „iskaču iz frižidera.“ Jedna podvrsta ove rase smatra svoje pripovesti o (uglavnom ljubavnim, izvinjavam se ovoj uzvišenoj reči što njome mnogi zamenjuju teze) zgodama i nezgodama po kuloarima splavova i kockarnica (jer je kazino eufemistički i ulepšan izraz za kockarnicu), modnim pistama, after-partijima i đakuzijima, koje se sve nepogrešivim proviđenjem završavaju patetičnim happy endom, nekakvom vrhunskom umetnošću koja nadahnjuje napaćene duše ovdašnjih žena i raspiruje maštu... (a raspiruje samo bovarizam koji se opasno zapatio, no o tome drugom prilikom)... druga podvrsta ne smatra ništa manje umetnički suštinskim u savremenoj srpskoj kulturi i umetnosti svoje razglabanije o tome kako su žene jake lavice koje treba da zgaze ogavne mužjake-kopitare, oteraju čitav poredak u Honduras i zavladaju svetom prepustivši se svome velikome ja i svim užicima koje to prepuštanje donosi... a donosi uglavnom ista, već pomenuta „dosegnuća“- potucanje bez smisla i konca po stazama razvrata, od piste do kreveta, od ogledala do džipa, u maniru „ ja sam kraljica sveta, opasnija i bitnija od Jelene Trojanske i Kleopatre zajedno.“
...A nekada su knjige bile najbolji čovekov prijatelj, jer, iako možda često nisu imale odgovore, ostavljale su važna pitanja....
I pored činjenice da iz pomenutih štiva retko šta (eufemizam) može da se nauči, oplemeni itd, sve bi to moj preosetljivi želudac još nekako i podneo, samo da je makar dobro napisano.
Kad kažem dobro napisano, mislim:
1. Na stil- ali ne oblačenja ili dizajniranja korica, već izraza;
2. Na činjenicu da, zaista, neka zvuči okrutno koliko god želite, ne mogu ozbiljno da shvatim spise osoba koje u deset svojih romana uporno pišu „samnom“ i „ićiću... (ne znam šta nam je činiti: ili da izdavači prestanu da navode nepostojeće lektore, ili da se lektori vrate u školu...?)
No, opet dužim gde ne bi trebalo. Summa summarum, svim bićem sam sklona da i dalje verujem da iole normalan prosečan čitalac ovde zna da razlikuje korov od lovora, tj. da postavi stvari na svoje mesto:
Lepotica (!) nije a priori umetnica, o, uši naše ogluvele od šunda.
Ljubić za pola mozga nedeljom popodne ne može da se nazove beletristikom, o, bogati vokabularu naš sveden na veličinu bebe kolibrija.
Srećom, u moru nezasitih ajkula zaiskri i poneka morska zvezda. Skromno, nenametljivo, ali zapaženo, kao što je slučaj sa romanom prvencem Tijane Ašić Dangete, Duša koja se smeje.
Pročitavši siže: Istinita priča mlade Beograđanke Tine, koja, u traganju za sopstvenim identitetom, prolazi uzbudljivim putevima, od Ženevskog jezera do Indijskog okeana, od švajcarske intelektualne elite do kenijskog plemena Kikuja, od priručnika za neveste do doktorata iz lingvistike, od srpskog do svahilija, od ljubavi ljubavnice do ljubavi majke... Priča o kontraverzama savremene Afrike viđene očima jedne samosvesne i zaljubljene žene...
neko bi pomislio: deluje avanturistički egzotično! I jeste, ali ne u onom smislu u kojem većina danas shvata ove dve reči. Sama naratorka potvrđuje da ne želi „jeftin i prividno uzbudljiv roman“ sa lažnim, našminkanim intrigama i slikama o svetu i sebi. Egzotično tim pre što upoznajemo iz prve ruke, neposrednom pripovešću o svakodnevnom životu, jednu Afriku bez izveštaja iskrivljenih iz ovog ili onog interesa. Avanturistično jer se, osim „avantura“ u fizičkom prostoru, u romanu nadaleko više radi o avanturi silaska u sebe i potrazi za smislom svoga bića. No, da krenem redom, iako sam svesna da sve ne mogu obuhvatiti, a upravo u tome jeste čar neiscrpne beletristike:
- Sa jednom „šaškastom avanturistkinjom“, kako je uštogljeno-blazirano-letargična sredina odrasla na „Pametan sam, pa ne moram da radim. Nek crnče moroni i budale!“ filozofiji naziva, librofilom, skribomanom, koja ne obećava dobru domaćicu i koja je „mogla i sto puta biti student generacije, ali bi pala na prijemnom ispitu u školi za pametne udavače“ , prošetaćete se kenijskim ulicama i tavernama, okusiti afrička jela, zaviriti u tradicije, običaje, rituale, sujeverja (interesantno mesto, na primer, priručnik Kako dobiti ćerku), upoznati i žene koje beže od muževa za koje su ih na silu udali i prvu Afrikanku koja je imala i vozila automobil, još jednom ćete biti svedok večite borbe talenat/ambicija vs poreklo, osetiti drhtaje rigidne vere pred putenošću, privid i predrasude, glasine, zavist i maske...
- Istovremeno, zavirićete u male intimno-porodične krugove pakla u kojima Tina pati pred Kenovom pogrešno usmerenom potrebom (iliti hendikepom) za samopotvrđivanjem:
„To sve nije važno, jer ovde u Africi, kao što, uostalom, i sama znaš, jer i sama potičeš sa ovog kontinenta, nije važno šta mislimo ti i ja, već šta misle oni drugi. A oni mi se sada podsmevaju.“
„Voleo sam je. I znao sam da me nije izdala. Ali, prevarila me je u očima sveta, a to je više nego dovoljno da je ostavim i kaznim.“
„Moram da priznam da mi je drago što puno i brzo čitaš i što si obrazovana. Voleo bih da tu svoju prednost malo više pokazuješ u razgovorima sa mojim prijateljima i njihovim ženama. Želim da se pored tebe osećaju neprijatno, nesigurno i potčinjeno.“
„Kad prestanem da te kontrolišem, znaj da sam prestao da te volim.“
i zapitati se: koliko slušamo drugu polovinu, a koliko nam ona treba da nam pohranjuje ljušturu, kao „papirna lutka koja igra važnu ulogu u društvenoj promociji?“ Koliko su sposobne da se slože riba i ptica? „I kako se mogu složiti, kad jedna lagano pliva kroz duboku vodu a druga stalno izbezumljeno leti pravo ka suncu?“
Kao malu, oduvek me je zanimalo šta u bajkama biva posle onog „and they married and lived happily ever after.“ Nekako mi je taj kraj uvek delovao zbrzan, isforsiran i nejasan. Odgovor niko nema, naročito ne ja koja uporno lutam između Aragonovog „Il n’y a pas d’amour heureux“ i stava, da citiram A. Notomb: „Ne znam šta je poraz jedne ljubavne priče, ali već osećaj ljubavi je trijumf sam po sebi dovoljan.“ Što reče naratorka: Ne znam da li volim ljubavne priče i da li u njih treba da verujem. No, verujem da je svako iskustvo dragocena lekcija.
- Međutim, afrička priča donosi i preobražaj, probuđenu čulnost i životni polet uz novo biće u utrobi, sinčića Dana. I možda se neki od najiskrenijih i najnežnijih pasaža kriju upravo u opisima majčinske ljubavi i radosti:
„Jer, kakva je to trudnica, pa još prvorotka, koja razmišlja o predlozima a ne o detetu koje u utrobi nosi? I tako, kao i uvek u mom životu, drugi su se bavili mojim problemima i zauzimali razne kritičke i savetodavne pozicije dok sam ja marljivo radila i snevala o nekom boljem svetu.
...
Da mu kupiš neku kremu za samoposvetljivanje (imenicu je skovala nadahnuta vrlo popularnim reklamama za kreme za samopotamnjivanje) i da mu ispraviš kosu kod frizera i biće ko naš.
Nisam joj ništa odgovorila. Da sam htela „dete ko naše“ i „život kao naš“ , udala bih se za nekog dosadnog pravnika u Beogradu i pisala jednako dosadnu doktorsku tezu o francuskim pozajmljenicama u srpskom. Da sam htela crno afričko dete, usvojila bih ga. A ja sam samo, otkad znam za sebe, želela neko malo divno stvorenje s kojim ću moći da delim svoj čudni ogromni svet i kome ću smišljati i pričati bajke. I dobila sam ga.
...
U nekim trenucima obuzela bi me želja da čitavu svoju staklenu unutrašnjost razbijem teškim čekićem, da se rasprsnem kako bih postala neko sasvim drugi, u drugom da potpuno nestanem, da postanem samo senka koja će pratiti Dana.
....
„Dragi moj Dane, hvala ti što si me izabrao da ti budem mama. Da sam ja među svom decom sveta mogla birati kome ću biti mama, izabrala bih baš tebe. Tebi nikad neću postaviti to isto pitanje jer neću da budem patetična srpska majka hrabrost, već veseli čarobnjak koji te čuva, podučava i ulepšava ti detinjstvo.“
... I ti ćeš neprekidno jurcati i goreti, zagledan u neku svoju zvezdu.“
Takođe nežnost, ali i čemer, donosi razgovor sa senkama, zamrznute slike nekadašnje sreće sa nestalom Koralinom, vazdušasto tananom princezicom bez prave očinske i majčinske ljubavi u Švajcarskoj:
(Smeh deteta) „Ovakvi trenuci dogode nam se svega nekoliko puta u životu. Sve ostalo je banalna pozadina takvih trenutaka ili, možda, tajanstvena priprema za njih.
...
Ali, kada sam sela u Boing 737, brišući suze, shvatila sam da Rastanak ne postoji, da smo još uvek zajedno i da ću je zauvek držati za ruku.“
- U pomenutoj Švajcarskoj ćete, između ostalog, upoznati feministkinje koje samo u jeziku traže ravnopravnost dok im noću „intelektualna nesanica“ podupire kapke nad muškim košuljama. Sa ovim u vezi dolaze mi u misli sledeći redovi Margerit Jursenar:
„Sa druge strane, imam velike primedbe na feminizam ovakav kakav se danas predstavlja. On je mahom napadan, a agresijom se ništa ne postiže na duge staze. Potom, a ovo će vam se možda učiniti paradoksalnim, on je konformistički nastrojen iz aspekta društvenog uređenja, u tom smislu što žena teži slobodi i sreći birokrate koji svakoga dana odlazi sa peškirom pod rukama, ili radnika koji tavori u fabrici. Takav homo sapiens je ideal koji se čini da žena hoće da podražava, ne uviđajući frustracije i opasnosti koje on nosi, jer, poput muškaraca, ona tako razmišlja o trenutnom profitu i individualnom „uspehu“. Smatram da je za ženu važno da maksimalno učestvuje u svim korisnim stvarima i da to učešće nametne svojom kompetencijom.
...Ali ukidanje razlika između polova, ma koliko te socijalne i psihološke razlike mogle biti varljive i nejasne, smatram dostojnim žaljenja, kao i sve što ljudski rod danas navodi na sumornu uniformisanost.“ (citat-parafraza iz dela Širom otvorenih očiju Margerit Jursenar)
...kao i ovi redovi iz Morijakove Tereze Deskeru: „Ja moram uvek iznova da pronalazim sebe... Porodične žene teže da izgube svako individualno postojanje. To potpuno prepuštanje vrsti je lepo, osećam lepotu tog iščezavanja i poništavanja....Ali ja, ja...“ Suprotno tome, naratorka nas uči da neprikosnoveno ja i visoki ciljevi jedne samosvesne i jake žene ne „ometa“, što bi neki rekli, nego naprotiv- oplemenjuje ogromna ljubav, radost davanja i briga prema novom životu. Stoga nema mesta i vremena za izmišljeni baby blues pred svim bajkama i pesmicama koje novo biće željno čeka da upije.
-No, prvenstveno, sve ove misaone analepse i prolepse, usponi i padovi, osmesi i suze tkaju stranice o dubokom grčenju raspolućenog bića „na međi“, o njegovim uzletima do nedostižnih visina stvaranja i
padovima u duboke unutarnje Hadove... Napisan krajnje iskreno, nepatetičnim, suzdržanim naučno-analitičkim i nežnim, lirsko- psihološkim tonom, uz pokoje ironične nijanse, sa modulacijama srpskog, engleskog i francuskog jezika, kao i misterioznog svahilija (zainteresovaće vas kako je nastao svahili i osetićete želju da uđete u svet ovog jezika i čujete njegov zvuk. Jer svaki jezik na kojem se „razgovara i ćuti“ stvara jedan svet pojmova i oseta za sebe, a „svi ti jezici udaraju vičući jedno isto pitanje: Ko si ti?“), roman u centar stavlja pitanje identiteta, „nepodnošljivu lakoću postojanja“ i utešno-ohrabrujuću težinu istog.
„ Imam troje dece, tri grada, tri države, tri jezika, tri pasoša i samo jednu sebe koju ponekad moram deliti na tri dela... Sastavljena sam od mnogo delića-kamenčića, koji su svi delovi jednog čudnog mozaika. Priznajem da se neki od tih kamenčića uopšte ne poznaju i da se čak ne uklapaju jedni u druge.
...
„Ovaj roman pišem tragajući za istinom o sebi i trudim se da preskočim svaku zamku srceparajućeg i banalnog, kao što marljiv i revnostan čovek odoleva naletima popodnevnog dremeža i jutarnje melanholije.“
Devojčurak koji spava okružen knjigama, kojem su preporučivali bihejviorističku terapiju zbog čitanja Manovog Čarobnog brega u četrnaestoj godini („Čitati je za mene od detinjstva značilo mnogo više nego živeti. Preživela bih i kada bi mi neko uzeo sav bučni život, stavio me u monašku keliju i svakog dana mi donosio po knjigu. Ali šta bi sa mnom bilo kada bi me neka strašna sila osudila na normalan porodični, poslovni i seksualni, dakle na ono što se u psihologiji naziva „ kompletan život“, ali bez mogućnosti da čitam prozu, poeziju i naučne tekstove?“), socijalno „neprilagođena“, ismevana od strane „dobrih đaka elitne beogradske gimnazije“ („Danas, pomalo smirena svojim zrelim godinama, mogu sve te džabalebaroše mirno da posmatram, ne sa visine, jer bi to bila glupa oholost, nego sa svojih svetlih visina u kojima, kao ptica, jurišam, okrećem se i pravim petlje“) ne želi da ustukne pred zovom svoga bića: „već tada sam bila daleko od sveta, potpuno sama u nekom malom čamcu koji je lutao morima i okeanima, često tužna, katkad srećna, ponekad jako uplašena i povremeno ponosna na samu sebe.“
Od baleta u lokalnom pozorištu Dadov do doktorata iz lingvistike u Ženevi, hiperaktivna (što je u ovom umrtvljenom svetu okarakterisano kao bolest) mršavica bori se sa paničnim šizelama oko sebe i u sebi, beži iz Srbije ka nekim svetlijim vidokruzima, pita se šta raditi kada te bolje od muža poznaju Kami, Sartr, Jursenarova, Šekspir, Žid, Hardi, Man... mami je „ideja bega od sveta, mogućnost da sedam godina provede na nekom brdu, ne dodirujući se sa stvarnošću i samo filozofirajući“, ideja sumanuta za one koji žele da je prekrajaju po inim kalupima.
Nomen est omen? Tepa blagim nadimcima i bezgranično se daje onima koji joj stvaraju radost u oku, a
„onima koji prete i kažnjavaju ne mogu se davati nadimci od srca. Nadimke od srca zaslužuju deca i ljudi koji nas istinski vole, ne razmišljajući pri tom o Svetu i taštini. Oni koji na Okean dolaze da mu se predaju,
da u njemu čuju poslednju tišinu, a ne da bi na njegovim obalama izvodili predstave. Imam li pravo da čekam takvog borca?“
Pokatkad, naravno, sumnja u sebe i svoje želje stegne grudi:
„...a ja još uvek dolazim u Ženevu, delujem čudno i zaljubljeno i ponekad čak srećno-zaručeno, kao u starinskim romanima. To je zato što u životu lakše obmanjujem sebe nego druge.
...
Možda samo lažem sebe da sam posebna kako bih opravdala svoje životne neuspehe.
....
Izgubila sam muža, porodicu, status, dom, posao, automobil, svu ušteđevinu...ostao mi je Dan. Ostala mi je i moja nauka.... Sa učenjem i stvaranjem nikad nisam imala problema. Ljubav i bračni život bili su nešto sasvim drugo. Zaključila sam, potpomognuta brojnim kritikama i zamerkama, da te ispite nikad neću uspeti da položim. Ipak, još uvek gajim malu nadu da ću jednom napisati roman o svojoj srećnoj ljubavi.“
i tu dolazimo do Don Krsto sindroma: „Morala sam otići u Afriku, biti srećna, udati se tamo, roditi dete, patiti i pobeći odatle glavom bez obzira. I sve to samo da bih shvatila da ode sebe same ne mogu pobeći ni na drugi i daleki kontinent. Ako se uskoro pojavi mogućnost da se iznajmi stan na Mesecu ili Marsu, neću je ni uzeti u razmatranje. Tamo gde moja duša boravi ne može se stići ni vozom, ni avionom ni raketom.“
...što sve dovodi do dve već pomenute reči: Qui suis-je? i do dve nepomenute: Memento mori. Ako mene pitate, baš tu je i čar. Ljudsko biće, rastrzano između ovih sedam slogova, između vere i racionalizma, srca i razuma, želja svojih i želja tuđih, sveta svojeg i sveta tuđeg, doseže nesaglediva plavetnila i srlja u užarena grotla, od srne do vučice, „jaka kao stena i slaba kao prah od koga je sastavljena“, putem kojim spoznaje prolaznost, krhkost, kvarljivost i besmisao pokušavajući da osmisli sebe i ostavi trag kojim će se objasniti. Katkad rigidni genije, ponekad luckasti Zorba, pokušava da pleše tam-tam koracima drugih da bi se opet vratio svojim piruetama, pitajući se: Da li biti najbolji ispunjava? Ispunjava, ako si uvek iznova najbolji u odnosu na sebe samog. Tu je sloboda, tu rešenje.
I onda svi mi što u prtljagu nosimo zahvalnost za neke stare male poèmes en prose, za neke iskrene aplauze, neke nežne poglede uz koje tek neznatno „domišljamo stvarnost da bismo uživali“, „okruženi društvom, a suštinski usamljeni“, dok u mislima sinkopiranim koracima deteta milujemo kaldrmu rodnih gradova i gradova koji su naši iako nas nisu iznedrili, a milje i dragi daleki ljudi udaraju jače od tuča, setimo se natpisa o umetniku-mučeniku sa jedne od najznačajnijih francuskih institucija u Parizu koji zaključuje: ...Sa peine bien-aimée le fortifie (parafraziram: On voli svoju patnju koja ga ojačava.)
da bismo naučili:
* Kila ndege huruka na mbawa zake.
* Kujikwa si kuanguka bali ni kuenda mbale.
„Ali, do tog trenutka sanjane sreće treba još trčati, jurcati, naprezati se, uspinjati se, odrati kolena i laktove, onesvešćivati se, polomiti gotovo sve kosti, ispovraćati svu utrobu.“
...a prapočetak svega je stendalovska „chasse au bonheur, qu’on atteint rarement, mais dont la poursuite vaut bien toute une vie.“
Hakuna matata.
---------------------------------------------------
Odlomci pod navodnicima i u kurzivu iz romana Tijane Ašić "Dangete, duša koja se smeje", BeoBook, 2011.
